PSIHOZA

Psihički bol može iščeznuti; samo psihički bol može nestati. Drugi bol, fizički bol je dio života i smrti; nema načina da on nestane. Ali on nikada ne stvara problem. Da li ste to ikada primijetili? Problem nastaje samo onda kada počnete da razmišljate o tome. Ako razmišljate o starosti, vi se uplašite - ali stari ljudi ne brinu o tome. Ako pomislite na bolest, vi bivate uplašeni, ali kada se bolest dogodi, nema straha, nema problema. Čovjek to prihvati kao činjenicu.

Stvarni problem je uvijek psihički. Fizički bol je dio života. Kada počnete da razmišljate o tome, to više nije fizički bol; to postaje psihički bol. Vi pomislite na smrt; stvori se strah. Ali kada se smrt zaista dogodi, tu nema straha. Strah je uvijek nešto vezano za budućnost. Strah nikada ne bitiše u sadašnjem trenutku. Ako idete u rat u prvim redovima, vi ćete biti uplašeni, bićete veoma zabrinuti. Vi ćete drhtati, nećete moći da spavate: mnoge noćne more će vas proganjati. Ali kada dođete na front – pitajte vojnike – kada ste jednom na prvoj liniji, vi zaboravite na sve. Meci mogu letjeti, a vi ćete uživati u vašem ručku; bombe mogu padati, ali vi ćete igrati karte. O tome možete pitati Gurudajala, on je bio u ratu, on je bio na frontu. On je bio vojnik, on zna da je strah u budućnosti. Tada taj problem nije fizički – jer strah bitiše u vašoj psihi. Kada je bol stvaran, fizički, u tome nema problema. Stvarnost nikada ne dolazi kao problem; samo zamišljanje stvarnosti stvara problem.

Zato prvo treba shvatiti: ako može nestati psihički bol, nikakav problem ne ostaje. Tada vi počinjete da živite u trenutku. “Psihoza” znači: prošlost, budućnost, ali nikada sadašnjost. Um nikada ne bitiše u sadašnjosti. U sadašnjosti samo sadašnjost postoji, a ne um. Um živi u prošlosti i u budućnosti, a stvarnost ne postoji ni u prošlosti ni u budućnosti. Zapravo, um i stvarnost se nikada ne susreću. Oni nikada ne vide lice jedno drugome. Stvarnost ostaje nepoznata umu, a um ostaje nepoznat stvarnosti. Stoga je psiha problem, stvrnost nikada nije problem.

Postoji jedna stara bajka... Tama je srela Boga i rekla: „Što je mnogo, mnogo je! Tvoje sunce me stalno lovi, juri me. Nikako da se odmorim; bilo gdje da odem da se odmorim, ono je tu, i onda ponovo moram da bježim. A ja mu nijesam ništa loše uradila. To je nepravedno. Zato sam došla kod vas po pravdu.“ To je bilo sasvim u redu; pritužba je bila ispravna. I Bog pozva sunce i upita ga: „Zašto ti juriš tu sirotu damu Tamu? Što ti je uradila? Sunce reče: „Ja je uopšte i ne poznajem. Ja je nikada nijesam vidio. Samo je pozovite u mom prisustvu; samo tada ću reći što mislim. Ja se ne sjećam da sam joj nešto loše uradi jer je i ne poznajem. Mi nijesmo bliski. Niko nas nije upoznao, mi se čak ni ne poznajemo. Ja od vas po prvi put čujem za tu ženu, tu Tamu. Pozovite je!“

Slučaj je ostao neriješen – jer Bog nije mogao pozvati mrak u prisustvu sunca. Oni ne mogu da žive zajedno, oni se ne mogu sresti. Kada je mrak, sunca nema; kada je sunce prisutno, mraka ne može biti. Sasvim isto je i u odnosu između uma i stvarnosti; psiha je problem, stvarnost nikada nije problem. Vi samo odbacite vaše psihičke probleme – a oni nestaju nestankom njihovog središta: ega. Kada ne mislite da ste odvojeni od egzistencije, problemi jednostavno ispare, isto kao kada ujutro nestanu kapi rose kada sunce izađe, čak ne ostane ni traga od njih. One jednostavno iščeznu.

Fizički bol će ostati, ali ja ponovo naglašavam da to nikada nije bio problem. Ako slomite nogu, ona je slomljena. To nije problem. Problem je samo u zamisli: „Ako je moja noga slomljena, što ću da radim? I kako da to izbjegnem, ili kako da se ponašam kao da ona nije slomljena?“ Dakle, ako postanete uplašeni tih stvari, vi nećete moći da živite jer vaše ruke se mogu slomiti, vaš vrat može biti slomljen, možete oslijepiti. Sve je moguće; milioni stvari su moguće. Ako postanete opsjednuti sa svim tim problemima koji su mogući...

Ja ne kažem da to nije moguće. Sve je to moguće. Sve što se dogodilo bilo kom ljudskom biću može se dogoditi i vama. Rak vam se može dogoditi, tuberkuloza vam se može dogoditi, smrt se može dogoditi; sve je moguće. Čovjek je ranjiv. Vi možete izaći na ulicu i biti udareni kolima. Ja vam ne kažem da ne izlazite na ulicu. Vi možete sjedjeti u sobi, i na vas može pasti plafon. Nema načina da se sasvim i u potpunosti zaštitite. Vi možete ležati u krevetu, ali da li vam je poznato da devedeset sedam posto ljudi umre u krevetu? To je najopasnije mjesto! Izbjegnite to koliko god možete; nikada ne idite u krevet. Devedeset sedam posto ljudi umre u krevetu. Čak i putovanje avionom nije toliko opasno; mnogo opasnije je biti u krevet. I zapamtite, većina ljudi umre noću... zato, ostanite da drhtite od straha. Sada je to na vama. Zato vi nećete moći uopšte da živite.

Psihički problemi su jedini problemi. Možete biti paranoični, možete biti podijeljena ličnost, možete se od straha paralizovati – ali to nema ništa sa stvarnošću. Vi vidite da slijepi čovjek savršeno dobro hoda ulicom; slijepilo samo od sebe nije problem. Možete vidjeti prosjake – njihove noge su polomljene, nemaju ni ruku, a i dalje se smiju, i dalje brbljaju jedan sa drugim, i dalje pričaju o ženama, prave komentare, pjevaju pjesme.

Samo pogledajte život: život nikada nije problem. Čovjek ima neizmjerne mogućnosti da se prilagodi činjenici, ali čovjek nema mogućnost da se prilagodi budućnosti. Kada jednom pokušate da se sačuvate i zaštitite od budućnosti, vi ćete biti u nevolji, u haosu. Vi ćete početi da zaostajete. I tada će nastati milioni problema – problemi, problemi i problemi. Vi čak ne možete ni izvršiti samoubistvo jer otrov možda neće biti pravi otrov. U Indiji se ne možete osloniti na ništa! Oni mogu nešto pomiješati sa time; to uopšte ne mora biti otrov. Vi to možete uzeti i leći... i vi ćete čekati, čekati i čekati – i smrt neće dolaziti. Tada sve stvara probleme.

Mula Nasrudin je krenuo da izvrši samoubistvo. On je sreo jednog astrologa na ulici, i astrolog je rekao: „Mula, sačekaj. Daj mi da vidim tvoj dlan.“ On je rekao: „Što će mi sada astrologija. Ja sam krenuo da izvršim samoubistvo! Zato sada više nema smisla za to; sada više nema budućnosti.“ Astrolog reče: „Čekaj. Daj mi da vidim hoćeš li u tome uspjeti ili ne.“ Ostaje budućnost. Možda nećete uspjeti, možda ćete biti uhvaćeni od policije, možete zatajiti. Nema načina da budete sigurni u budućnost – čak ni u vezi smrti, čak ni u vezi samoubistva. Što reći o životu? Život je jedan veoma kompleksan fenomen; kako možete biti sigurni? Sve je moguće i ništa nije sigurno.

Ako se uplašite, to je samo zbog vaše psihe. Nešto treba uraditi sa vašim umom. A ako me pravilno razumijete, meditacija nije ništa drugo do napor da se sagleda stvarnost bez upliva uma – jer je to jedini način da se sagleda stvarnost. Ako je um prisutan, on kvari, on obmanjuje. Odbacite um i pogledajte u stvarnost – izravno, odmah, licem u lice. I onda nema problema. Stvarnost nikada nikome nije stvarala probleme. Ja sam ovdje, vi ste ovdje, takođe – ja ne vidim nijedan problem. Ako se razbolim, razbolio sam se. Što tu ima da se brine? Zašto stvarati galamu oko toga? Ako umrem, umro sam.

Problem traži prostor: u sadašnjem trenutku za njega nema prostora. Stvari se samo dogode, nema vremena da se o njima razmišlja. Vi možete razmišljati o prošlosti jer tu postoji nekada distanca; možete razmišljati o budućnosti, postoji odstojanje. Zapravo, budućnost i prošlost su stvorene samo da bi nam dale prostor kako bismo mogli da brinemo. Što imamo više prostora, to više brinemo. U Indiji mnogo više brinu jer misle: „Naredni život... i... i“ – u beskonačnost – „što će se dogoditi u sljedećem životu?“ Osoba učini nešto i ne misli samo o tome koje posljedice će to izazvati ovdje i sada. Ona misli: „Kakvu karmu ću sakupiti za budući život?“ Sada će ona još više brinuti; ona će imati više prostora za to. I kako će sada ispuniti taj prostor? Ona će taj prostor ispuniti sa više i više problema. Briga je način da se popuni prazan prostor budućnosti.

Pitalac kaže: „Ja imam bljeskove da je psihički, egzistencijalni bol stvoren od strane ega. Dakle, to je stvoreno od nas, i to može biti ispravljeno.“

Samo intelektualno razumijevanje tog problema neće mnogo pomoći; vi treba da to uradite. Uradite to, i potom će naredno pitanje iščeznuti. Uradite to, i potom ćete otkriti da nije ostalo više problema. „Ali što je sa fizičkim bolom?“ Dakle, to je primjer kako problemi nastaju. Vi ćete jednu stvar shvatiti intelektualno, ali to nema nikakvog smisla. Odmah potom sljedeće pitanje iznese vašu stvarnost na površinu: vi to nijeste shvatili. To je isto kao kada slijepi čovjek opipava svojim štapom; on sa time traži svoj put. I tada mu mi kažemo: „Tvoje oči se mogu izliječiti, i tada ćeš moći da odložiš svoj štap. On ti više neće biti potreban.“ Slijepi čovjek će reći: „Ja mogu shvatiti da moje oči mogu biti izliječene, ali kako ću hodati bez štapa?“ Dakle, on je intelektualno shvatio da oči mogu biti izliječene, ali egzistencijalno, iskustveno, on još to nije shvatio – inače će se ukazati sljedeće pitanje.

Ponekada mi ljudi dođu i postave neko pitanje, i ja kažem: „Nastavite, postavite sljedeće pitanje.“ Zato što jedno pitanje možda neće pokazati stvarnost; oni možda samo pokazuju njihovo intelektualno shvatanje. Ali sa sljedećim pitanjem će biti uhvaćeni. Oni i trebaju da budu uhvaćeni jer će sa sljedećim pitanjem odmah promašiti. Prvi dio pitanja je savršen, ali to možete shvatiti samo umom. To još nije dovoljno prožvakano, još nije provareno. To nije postala krv, kost, srž. To još nije dio vaše egzistencije. Inače, nikada ne biste pitali: „Što je sa fizičkim bolom?“ Zato što je to psihološko pitanje. Fizički bol nije problem – kada je prisutan, on je prisutan; kada ga nema, njega nema.

Problem nastaje kada nečega nema a vi želite da to postoji, ili ako nešto postoji a vi želite da to ne postoji. Problem je uvijek psihološki: „Zašto to postoji?“ Sve je to pshihološki problem. Ko je taj koji može reći zašto je on prisutan? Nema nikoga ko na to može odgovoriti. Samo se može dati objašnjenje, ali to zaista nijesu odgovori. Objašnjenja su prosta. Ona su veoma jednostavna: bol je prisutan jer je i zadovoljstvo prisutno. Zadovoljstvo ne može bitisati bez bola. Ako želite život bez ikakvog bola, vi onda treba da živite bez ikakvog zadovoljstva. Oni idu zajedno u jednom paketu. Oni zaista nijesu dvije stvari; oni su jedno – nijesu različiti, nijesu odvojeni, i ne mogu biti odvojeni.

To je čovjek radio vjekovima: odvajao – nastojao da ima sva zadovoljstva svijeta ali da nema bola; ali to nije moguće. Što više zadovoljstva imate, to više i bola imate, takođe. Što je visočiji vrh, to je dublja udolina ispod njega. Vi ne želite doline ali želite visoke vrhove. Takvi vrhovi ne postoje; oni postoje samo uz doline. Doline nijesu ništa drugo do situacija u kojoj je vrh moguć. Vrh i dolina idu zajedno. Vi želite zadovoljstvo ali ne želite bol.

Na primjer: vi volite neku ženu, i kada je ta žena sa vama, vi ste sretni. Dakle, vi ćete uvijek biti sretni kada je ona sa vama, ali kada ona ode, vi ne želite bol. Ako ste zaista sretni kada je ta žena sa vama, kako da izbjegnete bol odvojenosti kada ona ode i kada više nije sa vama? Vi ćete je izgubiti, vi ćete osjetiti njeno odsustvo. To odsustvo će biti bolno. Ako zaista želite da nemate bol tada treba da izbjegavate svako zadovoljstvo. Stoga, kada žena bude prisutna nemojte biti sretni; ostanite tužni, budite lišeni sreće – tako neće biti problema kada ona ode.

Ako vas neko pozdravi i vi se osjetite sretnim, kada vas neko uvrijedi, vi ćete se osjetiti nesretnim. Ovaj trik treba pokušati. To je bio jedan od osnovnih trikova koji su upražnjavali takozvani religiozni ljudi: ako želite da izbjegnete bol, izbjegnite i zadovoljstvo. Ali što je smisao toga? Ako želite da izbjegnete smrt, izbjegnite i život – ali što je smisao toga? Vi ćete tako biti umrtvljeni. Vi ćete biti mrtvi prije smrti. Ako želite da budete savršeno bezbijedni uđite u svoj grob i tamo lezite. Tamo ćete biti savršeno sigurni. Nemojte ni disati jer ako dišete postoji opasnost... jer tu postoje svemoguće vrste infekcije... postoji opasnost, zato nemojte disati, nemojte se pomjerati... ne živite! Izvršite samoubistvo; tada više neće biti bola. Ali zašto ste uopšte tragali za tim? Vi želite da nema bola ali da možete da uživate u svemu. Vi zahtijevate nešto nemoguće: želite da dva plus dva ne bude četiri. Vi želite da bude pet ili tri ili nešto drugo ali nikako četiri. Ali to je četiri. Sve što radite, sve što odlučite vi ili drugi, ipak će ostati četiri.

Bol i zadovoljstvo idu zajedno kao noć i dan, kao rođenje i smrt, kao ljubav i mržnja.

OSHO

The Discipline of Transcendence, Vol. 4