STRAH OD SAMOĆE

Suočiti se sa samoćom je zastrašujuće i bolno, i osoba pati zbog toga. Ništa ne treba raditi da se to izbjegne, ništa ne treba raditi da se um skrene od toga, ništa ne treba raditi da se pobjegne od toga. Čovjek treba da propati i da prođe kroz to. Ta patnja i taj bol je dobar znak da ste blizu novog rođenja, jer svakom rođenju prethodi bol. To se ne može izbjeći, to se i ne treba izbjeći jer je to dio vašeg rasta. Ali zašto postoji taj bol?

To se mora razumjeti jer će vam to shvatanje pomoći da prođete kroz to, a ako kroz to prođete sa znanjem, vi ćete mnogo lakše i brže izaći iz toga. Zašto nastaje bol kada ste sami? Prva stvar je ta što se vaš ego razboli. Vaš ego može da bitiše samo sa drugima. On je odrastao u odnosu, on ne može bitisati sam. Zato ako je situacija takva da on ne može bitisati, on počne osjećati da se guši; osjeća da je na granici smrti. To je najdublja patnja. Vi tada osjećate kao da umirete. Ali to vi ne umirete; to umire samo vaš ego, koji ste prihvatili kao da ste vi, sa kojim ste se poistovjetili. On ne može da bitiše jer vam je dat od drugih. To je njihov doprinost. Kada ih napustite, vi to ne možete odnijeti sa sobom.

Zato će u samoći pasti sve ono što znate o sebi; malo po malo će nestati. Vi možete produžiti svoj ego neko vrijeme – a i to ćete uraditi putem mašte – ali to ne možete produžiti mnogo duže. Bez društva ste iskorijenjeni; nema više tla odakle ego dobija hranu. To je osnovni bol. Vi više nijeste sigurni ko ste: vi ste odbačena ličnost, izgubljena ličnost. Ali to je dobro jer dok to lažno ne napustite, stvarno se ne može ukazati. Dok ne budete sasvim okupani i ne budete ponovo čisti, istinsko vaše se ne može pojaviti.

 To lažno JA je zauzelo tron. Ono se mora detronizovati. Životom u samoći, sve što je lažno može nestati. A sve što vam je dato od strane društva je lažno. Zaista, sve što je dato je lažno; sve što je rođeno sa vama je stvarno. Sve to što ste vi sami od sebe, što nije doprinos nekog drugog, je stvarno, autentično. Ali lažno mora otići, a to lažno je veliko ulaganje. Vi ste mnogo uložili u to; vi ste to tražili veoma mnogo; sve vaše nade ovise o tome. Zato kada to počne da iščezava, vi ćete se osjećati uplašeni, u strahu ćete drhtati: „Što si to uradio sebi? Uništio si čitav svoj život, čitavu strukturu.“

Postojaće strah. Ali vi treba da prođete kroz taj strah; samo tako možete postati neustrašivi. Ja ne kažem da ćete postati hrabri, ne. Ja kažem da ćete postati neustašivi. Hrabrost je upravo dio straha. Bilo koliko da ste hrabri, strah se krije iza toga. Ja kažem: ne-zastrašenost. Vi nećete biti hrabri; nema potrebe da budete hrabri kada nema straha. Oboje, i hrabrost i strah postaju nebitni. Oboje su aspekti jedne iste medalje. Zato vaši hrabri muškarci nijesu ništa drugo do vi koji nastojite da dubite na glavi. Vaša hrabrost je skrivena u vama, a vaš strah je na površini; njihov strah je skriven u njima, a njihova hrabrost je na površini. Zato kada ste sami, vi ste veoma hrabri. Kada razmišljate o nečemu tada ste veoma hrabri, ali kada se ukaže stvarna situacija, vi ste puni straha.

Čovjek postaje neustrašiv samo onda kada prođe kroz duboki strah od svega – to je rastapanje ega, rastapanje lika i rastapanje ličnosti. To je smrt jer vi ne znate da li će se život ukazati iz toga. Tokom tog procesa ćete znati samo smrt. Tek kada budete mrtvi kao takvi, kao lažno biće, tek tada ćete znati da je smrt bila samo vrata za besmrtnost. Ali to će biti na kraju; tokom procesa ćete samo umirati. Sve što ste mnogo njegovali je otišlo od vas – vaša ličnost, vaše ideje, sve za što ste mislili da je divno. Sve to vas je napustilo. Postali ste obnaženi. Sve uloge i svi kostimi su odnešeni. U tom procesu će strah biti prisutan, ali taj strah je utemeljen, nužan, neizbježan – čovjek treba da prođe kroz to. Vi treba to da shvatite, i zato ne pokušavajte da to izbjegnete, ne pokušavajte da pobjegnete od toga jer će vas svako bjekstvo ponovo vratiti natrag. Vi ćete se ponovo vratiti svojoj ličnosti.

Oni koji ulaze u duboku tišinu i osamu me uvijek pitaju: „Strah će biti prisutan, što onda da radimo?“ Ja im obično kažem da ne rade ništa, samo da prožive taj strah. Ako podrhtavanje dođe, drhtite. Zašto to spriječavati? Ako se ukaže neki unutrašnji strah, i ako zbog toga drhtite, drhtite sa time. Nemojte ništa raditi. Dopustite da se to dogodi. Ono će otići samo od sebe. Ako to izbjegnete... a vi to možete izbjeći. Vi možete početi da pjevate Ram, Ram, Ram; vi se možete vezati za mantru kako bi se vaš um zaposlio. Vi ćete se smiriti i straha neće biti; vi to tako gurate u nesvesno. To je izašlo – što je dobro - i tako ćete se osloboditi toga – to vas je napuštalo, a kada vas napušta, vi ćete drhtati.

To je prirodno jer iz svake ćelije tijela i uma, određena energija koja je uvijek bila prisutna i koja je potiskivana, sada izlazi. Tu će biti potresa i drhtanja; to će biti nalik zemljotresu. Čitava duša će biti uznemirena zbog toga. Ali neka tako bude. Nemojte ništa raditi. To je moj savjet. Nemojte čak ni mantrati. Ništa ne pokušavajte da radite sa time, jer bilo što da uradite, to će ponovo biti potiskivanje. Samo dopuštanjem da to bude, prepuštanjem, to će vas napustiti – a kada to ode, vi ćete u potpunosti biti drugačija osoba.

OSHO

The Book of Secrets